Mali podrum Radovanović je porastao

podrum_radovanovic_01.jpg
Putujući nekadašnjom džadom od Carigrada do Beograda, što se danas zove auto-put Beograd-Niš, čuveni putopisac Evlija Čelebija je primetio: “Kuda god da smo išli, sve je prepuno vinograda. Eto, kad smo bili u Kruševcu, vidjeli smo zemlju vrlo plodnu, tu je ranije uspijevao pirinač. Stoga bi šeher mogao biti bogato mjesto. Klima je zaista prijatna, a izletišta i lovišta obilna”.
 
O gvožđu drugi put, mada ni priča o grožđu nije vesela kao u Čelebijevo vreme.

“Ja još pamtim kako sam jedne godine ovde dobio vino sa 16,8 odsto alkohola pa ga odneo u podrum da to izmere, a podrumar se uhvatio za glavu i rekao da to u životu nije doživeo”, priča za Status čika Dragče Radovanović koji ne dozvoljava godinama da ga stignu, pa sinu Miji pomaže, a sve oko stare porodične kuće, oko vinograda koji je u ovoj porodici “odvajkada”. E, da bi sve bilo “kako se odvajkada zapoveda”, sin Mija je u Beogradu završio Poljoprivredni fakultet, a onda se vratio da održava porodičnu kuću, dok su mu roditelji radili u Francuskoj. I ostao je tu, zanavek kako ćemo videti.


Krnjevo valja pohoditi ne samo zarad pomenutog vinograda: tu je i najstarija seoska osnovna škola (1779) u kojoj je učiteljovao Dositej Obradović; tu je rođen i Kosta Manojlović; tu svojevremeno Navip napravio čuveni podrum u kojem se godinama proizvodila glasovita “jevrejka”, prava šljivovica po zahtevima košera, za Jevreje širom sveta. “Samo za svečane prilike”, kako je pisalo na etiketi.

U ovom podrumu zanat je pekao i diplomirani tehnolog-enolog Mija Radovanović. Pa, kad ga je ispekao onako kako valja, upustio se u veliki projekt obnove dedinog vinograda: iznad sela, na visoravni s koje se pogledom može obuhvatiti cela Šumadija, nastali su prvi zasadi rajnskog rizlinga. Posle i šardonea, kasnije i kaberne sovinjona... postao je Mija, bez lažne skromnosti ali ni preterivanja, najznačajniji mali vinar u zemlji Srbiji.

Ima još nešto zašto valja posetiti vinski podrum: odavde je počeo je da se ostvaruje projekt “Vinski putevi Srbije”. Ono što su decenijama ranije počeli da rade Francuzi i Italijani; onda Slovenci i Hrvati; stiglo je u Srbiju sa zakašnjenjem. Ali, zato, uživanje u nektaru bogova pomaže da se sve zaboravi.
podrum_radovanovic_02.jpg
 
 
Priča o “Malom podrumu Radovanović” počela je još 1991. godine, kad je na obnovljenom dedinom vinogradu zasađen rajnski rizling, a u porodičnoj kući, u podrumu od 60 kvadratnih metara počela proizvodnja vina, u samo dva tanka od po 1.500 litara. No i tako skromno, bilo je dovoljno da posao počne da se razvija. Ne doduše još toliko da traži celog Miju. Još je sedeo na dve stolice: pre podne u Navipu, popodne u svom podrumu. Prve količine vina bile su više nego skromne: taman onoliko koliko popije jedna kafana. Tako je i to, prvo Mijino vino, nosilo etiketu ne Malog podruma, već pomenutog restorana.

Uz sve ono što nas je pratilo devedesetih godina, uz inflaciju, ratove (u kojima nismo učestvovali), pad standarda i opšte beznađe, Mali podrum Radovanović, postao je porodična manufaktura. Stalno su počeli da rade, uz oca Dragčeta i majka Dobrile, supruga Milijana, pa se sa nešto manje od dva hektara vinograda vino izlivalo u dvadeset hiljada boca. Vrhunsko i kvalitetno: rajnski rizling od 1994. kad je prva boca zapečaćena, dve godine kasnije i sve popularniji šardone, a od kraja devedesetih i kaberne sovinjon, po mnogima kralj među crvenim sortama.

Etikete su još lepili ručno, a na svakoj ispisivali godinu i seriju. Krnjevačko vinogorje spada u Velikomoravski region i na njemu, prema dosadašnjim iskustvima vinogradara, bolje uspevaju bele sorte. Da li je onda ovo što se događa još jedan dokaz tvrdnje da svako pravilo ima izuzetaka?

Jer, upravo je kaberne sovinjon dokazao da “i mi konja za trku imamo” i među crvenim sortama. Predviđanja mnogih, posle odlaska južnijih krajeva iz zajedničke nam države, bila su prilično nevesela. Ako je ičega dobrog u tome bilo, onda su to napori vinara poput Mije Radovanovića. Tako danas, kaberne sovinjon čeka još samo završetak elaborata (radi se, inače nekoliko godina, za koje vreme se popisuje svaki čokot, meri osunčanost i svi drugi meteo podaci, analizira berba i prinos, propisuje količina koja sme da ponese taj epitet, sve u svemu vrlo komplikovan posao) pa da ponese i zvanično naziv “Vrhunsko”. Od Mijinih vina, ovi elaborati urađeni su za rajnski rizling i šardone, pa je Radovanović tako tek jedan od dva privatna proizvođača koji imaju pravo da svoja vina ovako nazivaju.

Poseban specijalitet iz podruma predstavlja i barik (vino ležu u nagorelim hrastovim buradima što mu daje izuzetnu aromu, ali i respektabilnu cenu jer jedno bure može da obogati svega tri berbe, a posle se - baca) kaberne sovinjona koji se na tržištu pojavio prvi put ove godine, posle dve godine ležanja u buradima.

Nije to jedino novo iz ovog podruma: od prošle godine tu je i roze, kao i muskat. Međutim...

“I dalje je više od osamdeset odsto proizvodnje šardone i kaberne sovinjon”, kaže za Status Mija Radovanović. “Tako će to i ostati, planovi firme su čak da se asortiman suzi i da sve što ponudimo bude po svemu - vrhunsko.”
 
Da bi to moglo, valja pre svega imati bazu. A to je vinograd koji od pre nekoliko godina, čini se nezadrživo raste i širi se. Tako, to je sada već osam hektara na kojima je 40.000 čokota. Od toga, ove godine je zasađeno 15.000, prošle 10.000.

“S obzirom na kapacitete podruma, plan nam je da imamo vinograd na 30 hektara”, priča Mija Radovanović. “Zasadićemo još tri do četiri hektara, ostalo, do pomenutih trideset, biće kooperacija. Ono, međutim, što mislim da jeste značajno jesu neke nove sorte. To su kaberne fran i sivi pino kojih kod nas ima izuzetno malo, pa mislim da će to obradovati prave enofile.”

Sve to samo znači da vreme polako prevazilazi prvobitni naziv firme: Mali podrum Radovanović, pa se ozbiljno radi na postepenom pretvaranju Malog podruma u Podrum. Uostalom, još jedna porodična firma-ćerka već je registrovana pod imanom Podrum.

“Porasli smo!”, ne bez ponosa ističe Mija.

To je vidljivo na svakom koraku: u toku je i proširenje podruma. Sadašnji podrum, naime, prostire se na oko 400 kvadratnih metara, u toku je izgradnja još 600, pa će to biti hiljadu kvadrata, u zemlju potpuno ukopanog podrumskog prostora. Planovi su da se sve završi do ovogodišnje berbe, kako bi se smestilo deset novih tankova od po desetak hiljada litara, kao i dva fermentatora od po 15 hiljada litara. Nabavljena je i nova najsavremenija presa, koja u jednom punjenju, pod kontrolisanim uslovima, može da ispresuje sedam do osam hiljada kilograma grožđa!

Uostalom, jasno je da to više ne može da opslužuje porodična manufaktura, pa Podrum Radovanović sada ima stalno zaposlenih sedam radnika, a sezoncima se ni broja ne zna.

Samo poseta vinskom podrumu pruža ono neponovljivo iskustvo: da se vino proba pravo iz bureta, u atmosferi u kojoj raste i zri. Uz to i da se, jer vinari uvek nešto sačuvaju i samo za sebe, proba to “samo za sebe”. Ovog puta to je bio jedan Mijin eksperiment: šardone iz barik bureta.

Opšti utisak - izuzetno. Ako je iko ikada sumnjao, više te sumnje nema. Vina što izlaze pod firmom Radovanović spadaju među najbolja o čemu zlatne medalje na sajmovima najbolje svedoče. Među njima i prva nagrada na Vine Challenge Cup-u u kategoriji belih vina za šardone, berbu 2003. Stoga nimalo ne čudi da je, baš te 2003, dobio poziv da povodom 14. jula, francuskog nacionalnog praznika, u beogradskoj ambasadi, predstavi svoja vina što su, jedina od domaćih, bila ponuđena zvanicama.

Sve to, naravno, nije slučajno. Ovde se posebna pažnja posvećuje berbi i fermentaciji, novi podrum izgrađen u dvorištu porodične kuće daje najoptimalnije uslove za čuvanje vina u visokokvalitetnim “inoks” sudovima. Vina, međutim, odavde ne idu pravo u boce: izvesno vreme provode u hrastovim buradima gde primaju svu lepotu ukusa koju daje drveni sud. Kao što rekosmo, odnedavno i barika.

Podrum Radovanović tako posle mnogo godina vraća porodičnu slavu spravljanja vina.

podrum_radovanovic_vina.jpg
“Moj deda je u Beogradu prodavao vina u drvenim buradima još pre Prvog svetskog rata, a koliko se sećam, po pričanju njegovog dede, i njegov otac”, priča čika Dragče. “On naravno nije bio izuzetak, pa je čitav ovaj kraj bio prostrt vinogradima. Danas, gde su i sada naši vinogradi, okrenuti prema istoku da sačekaju prve zrake jutarnjeg sunca, između brdašca koja se zovu Veliki Golać i Mali Golać, i dalje kruži topao vazduh, tu je prava vazdušna banja što grožđu daje onu slast od koje nastaje dobro vino. Nažalost, ljudi neće da rade, ili znaju kakva muka je vinogradarstvo, pa je sve ili pod livadama, ili pod malim vinogradima, kol’ko za kućnu upotrebu, ili još gore zaraslo u korov pa se loza od travuljine i ne razaznaje.”

Stoga, nije čudo da Mija Radovanović, pomalo razočarano, konstatuje da je Srbija danas u vinogradarstvu poslednja u Evropi. I zaista. Da se maksimalno napregnemo teško da bismo mogli da nabrojimo više od deset vinara i vinogradara koji mogu da opravdaju ugled koji se, izgleda, sačuvao samo u narodnim pesmama o Kraljeviću Marku, Šarcu i rujnom vinu.

Valja se nadati da će primer Radovanovića uticati i na komšije pa na suncem obasjanim padinama Šumadije neće biti samo Mijin negovan i čuvan vinograd koji dokazuje da vino nije ništa drugo do sunce zarobljeno u boce, kako reče jedan mudar čovek.

Još uvek ima dovoljno enofila da ne samo Mija, već i pomenutih desetak vinara, ne mogu da zadovolje potražnju. Uostalom, Mijin primer je tek jedan od tih: proširenje vinograda i podruma i planiranih 350 hiljada litara vina u sudovima; i dalje je kap u moru.

Kao što je to danas respektabilnih 150 hiljada boca svake godine.
 
Piše: Mika Dajmak
Foto: Imre Szabo
Izvor: magazin "Status"
 

Pretraga

Prijava na newsletter

Prijatelji projekta

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner

Pratite nas na

Baner
Baner

Google Oglasi

Prijatelji

Baner
Baner
Baner

Anketa

Koja vina najčešće kupujete?

Prijavljivanje